СВРШЕТАК - Велимир Ј. Рајић

И моја душа могла је да снива,
Да се напаја с идеалних врела!
Ал` то се тако у Животу збива:

Ствар, некад црна, сад је за ме бела...
Уживао сам у сновима нежним;
И свет ми беше диван, ко рој пчела...

А данас?! - Чак међ` праменима снежним
Ја видим борбу, узајамно трење:
И ја сам пошо путем неизбежним -

Живота ме је пробудило врење!...
И Живот ме је, не без борбе, свладо,
И отео ми оно слатко мнење

О свем на свету... Но ја сам се надо.
Ал` та ми нада беше нада роба
У вечном гвожђу: ја сам много страдо,

И звао прошлост из хладног гроба.
Ал` живот не да што ми душа воли,
Те, место правде, увек дође злоба...

И Живот ме је саломио, холи;
Ја, себе самог данас позно не би;
Ал` душа, каткад, процвили, јер боли: -

Ја, данас, газим по самоме себи!