ЉУДИ КАО БОР - Михајло Ћуповић

Звук трубе у сумрак дану,
и као да ми срце запали муња.
Остављају огњишта, гасе катрану,
крећу, неко са гуњем, неко без гуња.

Хвата пушку горштачка рука.
Е, не, нећеш моћи у коштац с "Ером".
Јуришају с песмом, гину без јаука.
Ура! Напред, ори се Цером, Мачковим Каменом.

До јуче жита сејали њивом.
Планином косили мирисне траве.
А сад дивови пред силом живом.
Место жита сеју сопствене главе.

Нико им не може сакупити кости.
Ни птица, ни ветар, ни мајчина рука.
То живо семе велике храбрости.
Од Цера, Кајмакчалана до острва мука.

Златибором опет цвета зеленкада.
Бор до бора још правије ниче.
Пропланцима мирно пасу стада.
Пастири о њима још причају приче.