СУТРАДАН - Десанка Максимовић

Сећам се сад: жедно пише
очи његове поглед неке жене
вечера дугога;
неко је гледао мене,
а ја сам гледала другога
и смејала се весело.

И тако је горко било
и лажно моје смејање
вечера целога;
и тако тужно вејање
било је снега белога
негде по тихим пољима.

И тако је одвијорио бели дан,
очи кад његове први пут моје бише
као ветрима ношен стег.
И сада ја не волим никога више;
ја волим само снег,
бели снег
у врту свом.