СТАРИЦА - Текла Линген

У парку, гдје се господа шета,
На клупи сједи убога жена,
Сморна и болна.
Долазе, одлазе саме
Личности важне; и даме
Смију се, брбљају сила
И тешка шушти им свила.
Погнутих леђа старица сјела
И у њих гледа, нема и свела.
Безбрижно и ја, куд води пут,
Мимо њу, прођох; међутим мој скут
Шумно је лишће мео
И прах бео.
Стара, без злобе и полугасно,
Рече: "О, какво одело красно!"
Одједном лице стидом ми плану,
У души ко да суза ми кану,
На раскош моју бјеше ми криво,
Бјеше ми ко да хтјела сам живо
Раскидат своје одело сјајно,
Свиле и блеска одрећ се трајно,
Па јад и муке са старом сносит
И рите носит.