ЧУДНО ВЕЧЕ - Хуго Салус

Кад увече дођох из поља с ријеке,
Ја кући донесох мјесечине меке,
Сваки прозор собе затворен је био,
Но по мени свуда сребрн сјај је лио.

Ја објесих о клин свој огртач стари,
Но он још пун блеска непрестано зари,
Изгледаше ко да све то плавље блиста
И у мраку трепти као срма чиста.

Погладим га: моја рука оста бела!
И ко снијег бјеше моја соба цела.
Ја отворих прозор и сред тога часа
Напоље прокуља силна сјајна маса.

Ја дубоко дисах. Сав је ваздух меки
Испунио био редак мирис неки;
Овај мирис чудни ја сам одмах знао
Да је из вртова мјесечевих пао.

И служавка ступи па зборит оде,
Кад при мјесечини сад захити воде
Из старог студенца, да је крчаг цио
Све самих талира пун до врха био.

С њом одох у башту да ја видим ово
Јоште невиђено једно чудо ново:
И заиста, када у бунар завири`,
Бјеше само сребро и чисти талири!