ПЕВАЊЕ ГУБАВИЦЕ - Емил Бержера -

Певање губавице врло је мило,
Но од неке туге бескрајне
Као туга песама хиндуских,
Јер она зна за своје ругло.

У то не сумњајте, око јој то вели,
То јадно око што је сама суза,
У којој игра вечна узбуна
Слабог бића, дакле проклетог!


Она зна да јој је крајњи циљ
Да представља гнушање
И да је на срамоту самом мишу из помије
Као и пужу на путу;

Да је створитељ, другим људима милостив,
Одредио њој неједнак дио:
Кад већ има место меса жуч,
Да у њој струји место крви отров.

Она води рачун о том свему
И да за њу на неком месту
Небеском нема, као изрода божјег,
Наде у метаморфозе.

Таква је она била од Адонаја
Зачета ради ужаса који улива,
Од његових ремек-дела она је најгоре:
Ох, створена да буде омражена.

Бити тип једне расе
Смешне и тужне у исто време,
Рођена од остатка блата на прстима
Од кога се вајар чисти!

Она ништа не разуме о својој судби
И због ње се тужи гласом тако нежним
Да душа, да би њу чула, заустави
Сваки тик-так покретач.

Слушајте, кад сутон
Разастре по тишини свој огртач,
Како дречи тужаљка мала
У вечри жарке летње жеге!

Тад под валом, влажним гробом
У ком се већ мочи његов кош,
Дјетенце пуних образа, пецнуто од пчеле,
Тужи својој мајци свој мали бол.

Или је то глас што слеђава мождане,
Који пролази кроз мрачни свет,
Кад анђели, опијени азуром,
Рањавају крило о звезде;

Ил` пак божић невероватни
Љубави, кад би ова љуљала мржњу,
Замислите, у паклу
Ово: осуђеника који говори: Да!

Ах! Ово певање губавице у трави,
У задње одблеске заласка сунца,
Како је болно и дирљиво,
Човечанство - како је дивно.

За реалисте досадно,
Оно узбуђује моје романтично срце
Исто тако и више него песма над песмама,
А ово је једна од тих,

Ово једна од тих, чије ево басне:
Оденут ужасом, један Саломон
Ту велича, у глибу,
Губавицу своју Суламиту.

Чујте шта говори овај уздисај:
"Дођи, жено моја и играчице моја,
Да се најзад већ смиримо,
А злобник ће зачас заћи.

Радујмо се часу починка,
У ком, пошто смо своје мале полегли,
Наше тужне преплашене очи
Могу сјати да се не провале.

Држао сам их затворене у мојој рупи
При сунцу, јер ти оно отимље
Дванаест часова! Дођи, изиђи у твојој хаљини
Играчице са лепим шушњем!

Како ми је овај други дан био тмуран,
Моја драга, у овој воденој прузи
Која ми грејаше лептира
Што умираше на уснама ружним!

Ружа није тако лепа као што си ти,
Нису тако лаке газеле,
Но они обоје имају крила -
Једном речју једином, дај ми их!

У сенци у којој се мајур губи,
Пси су престали са лавежом,
Месец електризује шуме,
Ово је наш час, цвет се затвара!

Дођи, ако смо одвратни
За оне које он створи по својој слици,
Наше биће накарадно надокнађује нам штету
Срећом што живимо удвоје!

Само је један злочин, а тај је да се роди,
И само је једна крепкост, а та је љубав;
Делање то је ројење;
Час на овоме свету значи бити у њему.

Дођи, хвалимо на два колена
Онога против кога псује
Једино сретно биће на земљи,
Множимо се, љубимо се!

Ако ми је живот трипут горчи,
Проклињем у њему само твоје оклевање;
Биће лепи, дођи, наши пуноглавци,
Они ће сличити својој мајци!"

Ево шта издише ноћу
Дах који се чује једва,
И, сажаљевајућ његову патњу,
Сова слепа у њој хукну;

И гуја, стара пријатељица,
Да га утеши и она,
Сикће, пјени и увија се около
Своје рођаке ругобе.




*препев песме Алекса Шантић