ЗЕЛЕНИ СУМРАК - Десанка Максимовић

Око мене некад је морао
зелени сумрак бити
и мирисати смрека.
И као да је јастреб или орао
спуштао се у моју близину
кад звезде у воду кану.
И можда је голубица мека
једно јутро мртва осванула
на мом зеленом длану.

Звезде су гледале у мој дом
и месечину пио
с воденог цвећа јелен.
А једном, кад мину олуј или гром,
бреза се у мојој близини
загрли грање и просу.
И чини ми се да поток зелен
пролећа једнога остави
на моме крилу росу.

И као да је још онда,
свој вечни певајући смер,
застао зачуђен крај мене
човек или змај,
шумски бог или звер,
а очи као пролеће зелене
и горке као пелен
жеђ кобна беше обојила.
И као да и то се збило
у сутон зелен,
кад шуме слазе на појила.