КРУГ - Десанка Максимовић

Усамљена ливада, као језеро горско,
зелени се јутро у шумарку
и нише беле звезде априла.
Гори нечија крв у цветовима на јарку.
Ко зна, некада је можда била
ливада ова горска дно морско.

Стена се можда дизала на месту грма,
где од јутрос тица гнездо гради
сувим листом, мртве тице ребром.
Стазом је можда некад текао поток млади
и преливао се мутним сребром
белих облака и зориних срма.

Можда је склизнуо њоме први глечер
као зачарани бели сплав,
промилила змија кроз палми хлад.
Можда је прашумом давном по њој ходио лав;
или запевао на њој човек млад
у прву живота вечер.