ЛИЛИ - Ото Ерих Хартлебен

... Када сам се опет повратио дому
У прозирне дане плавих хијацинта
Била је већ мртва - хладни су је људи
Однијели тамо убогоме гробљу.
Ја је не затекох. Лагано се вратих
У стан њен. Гојазна газдарица рече,
Смијући се: "Боже, јоште има света!
Седми дан сам њену већ собу издала!
Сад станује у њој једна шансонета
Дивна, сасвим млада и ножица лаки`!
Желите л` је виђет?"

И дознадох задње часове јој смрти -
На њезине очи, док је мука тресла
Немоћну и слабу, сестре су јој одмах
Присвојиле жудно сав њен иметак:
Уложну књижицу, рухо, накит, рубље,
Све су из ковчега пограбиле оне
И сложиле тако у велики зембиљ.

Тад је... она дигла своју главу бледу
Са узглавља свога и у чуду, крупним
И очима црним, погледала их је
И... осмјехнула се...

И мени је... ко да тај осмијех гледам.