У ПЛАШЉИВОМ ВЕСЕЉУ - Ото Ерих Хартлебен

У плашљивом весељу - ал` стидна никад више,
Ти обле, бијеле руке протеже и диже,
И, жмирећи, у зрцалу, ко нимфу коју,
Гледаше слику своју...

Ја сам за тобом стајо
И гледо твојих плећа, пуних и светлих,
Јамице обје...

Затим се пригнух и топла мјеста два
Пољубих... О, слатки часи!...
И би ми јасно да тебе божанство зна
И с боговима у пријатељству да си:

Кад би ти близу дошли, они би лако, ко зрак,
Такнули прстом облину плећа ти пуни` -
И тако мио, да људску мисао буни,
У твоме месу оста њихова поздрава знак.