ФАУН СА ФРУЛОМ - Ото Јулијус Бирбаум

У оклоп обучен,
На белом коњу,
Сам витез језди
Кроз тамни горски крај.
Заходног сунца опроштајни сјај
Просипа црвено злато
Тихо и њежно
Кроз мирно и меко лишће.

У мислима утоно
Оклопник витез језди...
Он звонку тугу,
Сумњиву радост
У срцу чује:
Односе снови њега
У далек чежње крај,
У далек крај сјећања носе
Снови витеза немог.

Гледај: од снова витеза,
Гледај: од сунца заходног,
Гледај: од сјенке грана
Створи се фаун један.
Слушај: он свира. Он јеленима мирним
Уз фрулу тршчану свира;
Њежне и слатке и тихе пјесме свира
Сном створен фаун млад.

Вај, људско срце вене,
Вај, гасне сунца жар,
Вај своју црну мрежу баца ноћ.

Јао, шта шушти у лишћу то?
Јао, шта грози из маховине то?
Јао, људско срце обави ноћ.

Сам мирно језди
Сањало витез,
Обузет свирком, кроз црну ноћ.