MOESTA ET ERRABUNDA - Шарл Бодлер

Реци ми, да л` ти срце одлети кад, Агато,
Даље од гнусног града, црнога океана,
Ка другом океану где сјај светли ко злато,
Плавом, јасном, дубоком, као невиност сама?
Реци ми, да л` ти срце одлети кад, Агато?

Море, бескрајно море, теши нас кад се пати!
Који је демон мору, када се моћно чује,
А силан га хук бура попут оргуља прати,
Дао узвишен позив да душу успављује?
Море, бескрајно море, теши нас кад се пати!

Одведи ме, вагону, однеси ме, фрегато!
Далеко! кал се овде прави од наших суза!
- Да ли ти тужно срце каже некад, Агато:
Далеко од зла, бола, грижње и њених уза,
Одведи ме, вагону, однеси ме, фрегато!

Како си далеко, далеко, мирисни рају,
Где под плавети јасном све је љубав и драгост,
Где је све што се воли вредно вољења; крају
Где срце тоне у насладу чисту и радост!
Како си далеко, далеко, мирисни рају!

Али тај рај зелени љубави безазлене,
Шетње у пољу, песме, пољупци, ките цвећа,
Јек виолина што нас иза брежуљка прене,
Бокали вина, с вечери, у сени дрвећа,
- Али тај рај зелени љубави безазлене,

Невини рај што крије тол`ко милина тајних,
Да ли је сад већ даље но Индија и Кина?
Може ли се призвати преко вапаја жалних
И оживети гласом сребрним из давнина, 
Невини рај што крије тол`ко милина тајних?