НЕПРИЈАТЕЉ - Шарл Бодлер

Моја је младост била тек мрачна непогода,
Кроз њу би сунце једва понегде просијало;
Пустош кише и грома беше таква да плода
Руменог у мом врту остаде сасвим мало.

Ево јесен мисли ме стиже, па остављену
Лопату и грабље треба узети у шаке
И повратити снова ту земљу поплављену,
Где сада зјапе рупе велике као раке.

И ко зна да тле ово испрано као жало
Не би новоме цвећу које сад сањам дало
Мистичну храну да њом до праве снаге дође?

- О боли неутешна! Време једе животе,
И Непријатељ скривен који нам срце глође
Расте и снажи се крвљу коју од нас оте!