ФЛАКОН - Шарл Бодлер

Има мириса јаких, што год се њима такло
Биће порозно. Ко да продиру и кроз стакло.
Кад отворите источњачку скрињицу неку,
Уз тешку шкрипу браве, срдиту њену звеку,

Или у пустој кући врата ормана неког,
Пуног прашњавог, тамног даха доба далеког,
Каткад се стари флакон који сећање плави
Нађе, и из њега се цела душа појави.

Налик на гробне ларве, безброј мисли је снило,
Уздрхтале у тмини док не отворе крило
И не узлете, лаке, руменим преливене,
Као проткане златом, азуром обојене.

Опојно сећање ту је, као промаглица
У зраку; склапају се очи; Вртоглавица
Хвата сломљену душу и рукама обема
Гура у понор таман од кужних испарења;

На тле је баца да ту понор стари је шчепа
Где се, мемљиви Лазар који покров свој цепа,
Неке љубави давне то леш сабласни буди,
Љубави љупке, презреле, пуне гробне студи.

Па из сећања кад нестанем људи, далеко
на дно мрачног ормана када ме баци неко,
Налик на стари флакон, прашњав, прљав, остављен,
Напукао и лепљив, бедан и заборављен,

Ковчег погребни бићу за тебе, чумо дивна!
Сведок колико ти си свуд разорна и силна,
Отрове драги анђеоски, ти што си пиће
Које ме свег разједа, срца мог смрт и жиће!