НАКИТ - Шарл Бодлер

Љубљена беше нага и, знајући шта желим,
Као одећу звонки накит изабра сама
И, сва у тој раскоши, ликом гордим и смелим
Била је налик срећним маварским робињама.

Кад у игри зазвечи подругљиво и гласно
Тај свет са преливима камена и метала,
Обузима ме занос и привлаче ме страсно
Ствари чија се светлост са звуком помешала.

Легла је, предавши се вољењу, и одгоре
Пушташе са дивана да јој лак осмех стиже
Моју љубав дубоку и нежну као море,
Што се ка њој ко према гребену своме диже.

Гледајући ме, оком тигрице укроћене,
Одсутно, сањалачки испробаваше позе,
А у споју похоте и невиности њене
Драж добијаху нову све те метаморфозе;

Мишица јој и нога, бокови јој и бедра,
Сјај им као од уља и лабуђа мекота,
Промицаху ми испред ока јасна и ведра;
А трбух њен и дојке, гроздови с мог чокота,

Пристизаху, мазнији но Анђели свих зала,
Да поремете спокој што ми је душа стекла,
Мамећи је да сиђе са стене од кристала,
Усамљена и мирна где беше се затекла.

Видех, цртежом новим ко сједињени да су
Кукови Антиопе и тек момачка биста,
Крстоплет како јој се истиче на том стасу.
На рујној, мркој кожи како јој шминка блиста!

- И кад светиљка згасну и ништа није сјало,
Већ је одајом само светлео сјај од жара,
Кад год би то огњиште с уздахом пропламсало,
Окупало би крвљу пут боје ћилибара!