РАДОСТИ - Десанка Максимовић

Као светиљка крај обале речне,
што се дрхтаво продужи у води,
у души нашој сваки мучан дан
болно и дрхтаво се настави.
А радости ишчезавају брзо
као кружни таласи на води,
као бели облаци на небу,
као пролећа
радости ишчезавају брзо.

Слично понорницама у дубине
земљине топле и тамне што роне,
бежећи од погледа бола кап
тражи дубоке кутове срца.
А радости су наше крилате,
као мириси пролетњи,
као нове љубави
радости су наше крилате.

Жудно, као шкољка зрно песка
што пригрли и обвије бисером,
душа наша хвата се за бол
и најдражим га благом огрће.
А радости се опазе тек кад прођу,
као илузије тица шарена,
као младост,
као живот
радости се опазе тек кад прођу.