НЕМИР - Десанка Максимовић

Чудно је мутно вечерас.
Привиђења ме море:
кроз маглу тице броде,
и дах свенуле горе,
и уморене летом
у тишину воде
мртве падају.

Није ли због живота,
нити је због смрти,
а све ми смета.
И било би ми добро
кад бих стрти
могла са света
срце своје рођено.

Ни горчина жуђења
ни радости болова
у мени вечерас нису.
Ипак, да ми је не видети
белог буђења
звезде на далеком вису.