ЈЕСЕН - Војислав Илић

К`о горда царица и бајна, са снопом златнога класја,
На пољу јесен стоји. Са њиме дражесне главе
Лиснатих врежа сплет чаробно спушта се доле,
До саме мирисне траве.

Пухором посут грозд у једној подигла руци,
И слатко смеши се на њ. Питоме и благе ћуди,
Припрема она сад спокојне вечери и дане,
И жетву богату нуди.

Како је мамљиво све! На старом огњишту мирно
Пуцкара црвенкаст плам. Кад магла покрије равни
И влагом испуни зрак, ту прошлост васкрсне древна,
И гатке времена давни`.

И позно у тавну ноћ разговор спокојно бруји,
Док дремеж не савлада све. И страсно шаптање тада
Кроз мирни прошушти дом - ал` и то губи се брзо,
И сан лагано пада...