ПОСЛЕДЊА РУЖА - Војислав Илић

Одбегло је красно лето,
Оголео до и брег
Мила поља и вртове
Завејао бели снег.

А последња рујна ружа,
У пустоме врту мом,
Повила се тако тужно
На промрзлом стаблу свом.

Кад је студен ветар такне,
Стресајући снежни пра,
Она тужно зашумори,
Повија се тихо сва.
А кад сијне премалеће
И отопи хладни снег,
Кад украси росним цвећем
Равно поље, травни брег,

Моја ружа биће љупка,
Јер ће доћи живот млад,
И весело с поветарцем
Ћеретаће срећно тад.