ЗАДОЦЊЕНИ ПУТНИК - Војислав Илић

Не дижу се више са шарених поља
Лагани лепири и свилена стада;
Све обави јесен магловитим велом,
И увело лисје на земљицу пада.

Одлетеле тице у далеке земље -
Само једна јоште путу се не спрема:
Лагана јој крилца поломили људи,
А без крила збора о полету нема!

И под хладним даждем, оборене главе,
Боно тиче снева своје миле сеје:
Како зраком лећу далеко, далеко,
Куда топло сунце целе зиме греје...

И у благом санку из прошлости давне
Болној тици тако протицаху дани;
Нит` се из сна креће, нит` очи отвара -
И снег тихо веје - да тиче сахрани...