У једно топло вече, пред крај лета, дао си ми први осмех. То је видела река својим сјајним оком, које је по њој пловило, и крај које смо шетали.
Да ли сам ти тада била заиста драга?
А ја сам ти дала стотину других осмеха.
Можда ти је и то мало било?
У једно топло подне, пред крај лета, кад су умирали жути, остарели сунцокрети и мирисали тешко, ти си се опио њиховим мирисом и пољубио ми косу.
Да ли сам ти заиста тада била драга?
А ја сам ти по стотину јутара слала по стотину пољбаца.
Можда ти је и то мало било?
И једном у почетку јесени поклонио си ми своје срце само за један дан, за лепи, сетни септембарски дан.
А ја сам ти дала своје срце заувек. Хтела сам ти их дати још стотину; али сам имала севга једно, мало, несрећно срце.
Да ли ти је оно доста, драги?
Нема коментара:
Постави коментар