ОТКАД ЗОРА ПОЧНЕ СЕБЕ - Мирослав Зановић (18 век)

Откад зора почне себе
Ружицом се окитити,
Слатке тице кроз ливаде
Међу собом жуберити.

Доклен нојца тајно плаши,
Свијет покрјева у покоју,
Срце моје не престаје
Дозивати љубав твоју.

А ти, силна, љепост твоју
Вјенац плетеш русој глави,
И нимало ти нехајеш
На све што ми срце дође.

И ружица себе фали,
Да краљује дер свако цвијеће,
Ма ако зором лице измеће
У ноћ гине и веће није.

Удахнуће зимска доба
Све зелене вјенце твоје,
И кроз мразе твоје зелене
Дозиваш име моје.

Трудно је, трудно оставити,
Ко се, душо, право љуби,
Срце плаче, душа тужи
А памет ништа не служи.