АВЕНИЈЕ - Дејвид Сент Џон

Понекада ноћу, када си далеко,
И у свом атељеу изнад перионице сликаш,
Досађујем се у два или три после поноћи.
Па излазим у шетњу по једној од авенија
Све док на неком пустом делу улице
Не спазим блештање кафетерије што сву ноћ ради.
Седам за шанк,
Испред полица са чашама и дугачким
Уским огледалом које искошено виси
Као у свакој француској спаваћој соби
О којој сам читао. Гледам све те
Остављене пите, просте комаде подигнуте
Са својих месеца. Изгореле коре и меки
Колачи од беланца и шећера ту се бесрамно
Огледају - њихово воће складног облика и кремова,
Све изливено из плитких пирамида, истокраки паоци
Од теста. Овако касно ноћу, ту где је пар душа
Остало на овом месту, чак и пита од сира
Помало тужно изгледа. Са својом горком кафом
Излазим да тумарам и пролазим крај мрачног дечка
У кожној одећи под вриштећим неоном,
Идем дуж улице где смо ноћу знали да шетамо,
Крај бескрајних радњи са мађијама: љубавним напицима
И лосионима, тим вуду чаролијама 20. века. Једном,
Док си се купала, посуо сам се
Оним што се звало Мистерија шпијуна, наранџастим
Прахом што пршти посвуда око твојих бедара.
Ноћас ћу сам да пијем док ове улице замагљује
Пепељастосиво. Знам да си негде напољу -
Ходаш авенијом, руком терајући дим што се диже
Када камиони напуштају своје уске уличице
И пуне низбрдице - тражиш доручак или мало мира.