Ово су пасји дани,
једнолични
сем изузетно,
измаглица се диже са натопљених травњака,
изгубљени свет, све
се диже и растаче у ваздуху,
шта год било
прочистиће ваздух
растаче се у ваздуху и клупко
дана се развезује
невидљиво као пертла.
Дете сивих очију
што рече моме детету: "Хајде да се играмо
у мом дворишту. Нема проблема,
моја мајка је мртва."
***
Под наранџиним дрветом.
То је готово песма,
одјек песме:
на леђима слепог миша летим
весело према лету
или у само подне
у забаченој детелини
гутајући поморанџу друзгам,
бескрајно време, испитујући
дрвени новчић што сам га носио
читавог лета
а да нисам ни знао.
Новчић је био дедина шала,
изрезбарен од живог храста,
страна са индијанцем и страна са буфалом.
Његове очи су се сијале од весеља
тако дубоко и јако он се никад
није насмејао, као да то беше космичка
тајна што смо је делили.
Никада нисам разумео: све је то повезано
у моме духу с летом. Не
узимај никакве дрвене новчиће,
дете, а један ми је дао
под наранџиним дрветом.
***
Прљавштина духа
је безобличност,
unforma,
Римљани су говорили о ружном
да оно нема облика,
људска беда, избледела небеса,
рат између жудње
и свакодневнице. Мислио сам
јутрос о Валасу Стивенсу
који уједначено хода на посао
и о јутру пре два јула
на Честнат Риџу, лутајући
по брежуљку када је један
трули брестов лист, љуштење
земљине коже, пролебдео
крај мене на ветру.
Моје тело се повило
и сасвим натприродно
чапља је узлетела са рибњака.
Чак мислим да сам чуо
лепет крила
три стотине јарди пода мном
како се дижу са тршчака.
Смрт је мајка лепоте
и тог глатко избријаног човека
што мирише на лосион,
лак као памук, што хода
према свом послу, са
чистом недоступном музиком
у своме духу
***
Мајка комшијског
детета, стара тридесет једну,
умрла је, за време недељног доручка,
од отеклине у грлу.
На разбоју-играчки
научила је моју кћер
како да тка. Моја кћи
је била њен друг
и сада не може да спава
због ноћних сирена,
сигурна да свака нариче
за неким ко је умро.
Треба ли да јој шапућем на ухо,
смрт је мајка
лепоте? Дрвени
новчић дете? Све то тоне
у безобличност, дај својим
страховима облик.
***
У ствари, заједно се скривамо
у њене књиге.
Преријске фарме, чапља
зна пут, старе
народне песме, биљна магија,
рецепти за супу,
легенде о мршавим сиротицама
што налазе
златан кључ,
тама у средишту
разлистале шуме
И када она коначно усни
топим се у чеховљевској
нежности не бих ли видео
шта она може да спасе.
једнолични
сем изузетно,
измаглица се диже са натопљених травњака,
изгубљени свет, све
се диже и растаче у ваздуху,
шта год било
прочистиће ваздух
растаче се у ваздуху и клупко
дана се развезује
невидљиво као пертла.
Дете сивих очију
што рече моме детету: "Хајде да се играмо
у мом дворишту. Нема проблема,
моја мајка је мртва."
***
Под наранџиним дрветом.
То је готово песма,
одјек песме:
на леђима слепог миша летим
весело према лету
или у само подне
у забаченој детелини
гутајући поморанџу друзгам,
бескрајно време, испитујући
дрвени новчић што сам га носио
читавог лета
а да нисам ни знао.
Новчић је био дедина шала,
изрезбарен од живог храста,
страна са индијанцем и страна са буфалом.
Његове очи су се сијале од весеља
тако дубоко и јако он се никад
није насмејао, као да то беше космичка
тајна што смо је делили.
Никада нисам разумео: све је то повезано
у моме духу с летом. Не
узимај никакве дрвене новчиће,
дете, а један ми је дао
под наранџиним дрветом.
***
Прљавштина духа
је безобличност,
unforma,
Римљани су говорили о ружном
да оно нема облика,
људска беда, избледела небеса,
рат између жудње
и свакодневнице. Мислио сам
јутрос о Валасу Стивенсу
који уједначено хода на посао
и о јутру пре два јула
на Честнат Риџу, лутајући
по брежуљку када је један
трули брестов лист, љуштење
земљине коже, пролебдео
крај мене на ветру.
Моје тело се повило
и сасвим натприродно
чапља је узлетела са рибњака.
Чак мислим да сам чуо
лепет крила
три стотине јарди пода мном
како се дижу са тршчака.
Смрт је мајка лепоте
и тог глатко избријаног човека
што мирише на лосион,
лак као памук, што хода
према свом послу, са
чистом недоступном музиком
у своме духу
***
Мајка комшијског
детета, стара тридесет једну,
умрла је, за време недељног доручка,
од отеклине у грлу.
На разбоју-играчки
научила је моју кћер
како да тка. Моја кћи
је била њен друг
и сада не може да спава
због ноћних сирена,
сигурна да свака нариче
за неким ко је умро.
Треба ли да јој шапућем на ухо,
смрт је мајка
лепоте? Дрвени
новчић дете? Све то тоне
у безобличност, дај својим
страховима облик.
***
У ствари, заједно се скривамо
у њене књиге.
Преријске фарме, чапља
зна пут, старе
народне песме, биљна магија,
рецепти за супу,
легенде о мршавим сиротицама
што налазе
златан кључ,
тама у средишту
разлистале шуме
И када она коначно усни
топим се у чеховљевској
нежности не бих ли видео
шта она може да спасе.
Нема коментара:
Постави коментар