БЛАГОСЛОВ - Џемс Рајт

Крај самог аутопута за Рочестер, у Минесоти,
Сумрак нежно доскакута на траву.
И очи она два индијанска коњића
Потамне од доброте.
Радо су изјурили из врбака
Да поздраве мог пријатеља и мене.
Преко бодљикаве жице улазимо на пашњак
Где су читавог дана пасли, сами.
Напети дрхтуре, једва обуздавају радост
Што смо им дошли.
Клањају се као мокри лабудови. Они се воле.
Нема самоће као њихова што је.
И кад се поново смире,
Крену да жваћу младе бокоре пролећа у тами.
Хоћу да загрлим ону виткију, ждребицу,
Јер је докорачала до мене
И оњушила ми леву руку.
Она је црна и бела,
Грива јој чупаво преко чела пада.
А поветарац ме тера да милујем њено дуго уво,
Танано као кожа на ручном зглобу девојке.
И наједном схватам,
Ако из свога тела искорачим
Постаћу цвет.