ЗА ГОДИШЊИЦУ МОЈЕ СМРТИ - В. С. Мервин

Сваке године а да то и не знам, проминем тај дан
Када ће ми последње ватре махнути,
А тишина ме изнети,
Неумроног путника,
Као зрак угашене звезде.
Тада више нећу моћи да осећам
свој живот као чудну одећу,
и будем изненађен том земљом
и љубављу једне жене,
а онда бесрамношћу људи,
као данас док пишем након тродневне кише,
слушам царића како пева док киша престаје
и клањам се не знајући чему.