ОЖАЛОШЋЕН КЊИГОМ ЛОШЕ ПОЕЗИЈЕ, ИДЕМ КА НЕКОРИШЋЕНОМ ПАШЊАКУ И ЗОВЕМ ИНСЕКТЕ ДА МИ СЕ ПРИДРУЖЕ - Џемс Рајт

Растерећен, пуштам књигу да падне иза камена.
Пењем се благом падином пашњака.
Нећу да узнемиравам мраве,
Што један за другим по стубу ограде иду,
Мале беле латице носе
И губе трунчице толико сићушне да кроз њих видим.
На тренутак затварам очи и слушам.
Уморили су се
Стари скакавци, па сада тешко скачу,
Јер су им ножице отежале.
Желим да их чујем, треба чисте звуке да створе.
Али већ су заспали.
Онда чаробно, у даљини, црни зрикавац
У дворцима од јавора поче.