ЛИФТИНГ ЛИЦА - Силвија Плат

Доносиш ми добре вести с клинике,
Одбацујеш свилени шал, показујеш затегнуто бело
Мумијино одело, смејеш се: добро сам.
У деветој години, лимун зелен анестетичар
Нахранио ме је банана гасом кроз жабљу маску. Одвратна
дупља
Затутњала је од рђавих снова и јупитерских гласова
хирурга.
Онда је мајка испливала, држећи лимену зделу.
О било ми је мука.

Све су то изменили. Путујем
Гола ко Клеопатра у добро искуваном болничком чаршаву,
Запенушана од седатива и необично духовита,
Котрљам се у предворје где неки љубазни човек
Стиска моје прсте уместо мене. Тера ме да осећам како
нешто вредно
Истиче из прстних вентила. На бројку два
Тама ме брише ко креду са школске табле...

Пет дана лежи скривена
Ко буре одврнута, године се цеде у мој јастук.
Чак и најбољи пријатељи мисле да сам на селу.

Кожа нема корена, љушти се ко хартија.
Кад се насмешим, шавови се затегну. Растем уназад.
Двадесета ми је година,
Расквоцана у дугим сукњама на софи мог првог мужа,
моји прсти су
Заривени у рунску вуну мртвог пудла;
Мачку још нисам имала.

Сад је она сређена, госпођа с подваљком
Коју сам гледала како се смешта, бора по бора, у мом
огледалу -
Старо чарапино лице, отромбољено на печурки за
крпљење.
Заточили су је у некој лабораторијској тегли.
Нек умре тамо, ил нек вене непрекидно следећих
педесет година.
Самој себи мати, ја се дижем у газу повијена
Попут бебе ружичаста и глатка.