МОРСКЕ ТРСКЕ - Дерек Волкот

Пола пријатеља смрт ми ускрати.
Начинићу ти нове, рече земља.
Не, радије ми их исте врати,
са манама, баш онакве, вапим.

Ноћас ја њихове речи грабим
од бледог мрмора разбијених вала
кроз трске, али не могу кораком слабим

низ месечинастим лишћем застрт океан
по том белом друму сам да ходим,
или да лебдим као кроза сан

као кад сове стресају земаљско бреме.
О земљо, број пријатеља које ти чуваш
премаша оне што за моју љубав сачува време.

Морске трске крај гребена блистају зеленилом и сребром;
оне су биле серафимска копља које вере,
али из изгубљеног ниче нешто још јаче

што умно зрачи као камен,
одолева месечини, далеко од очаја,
снажно као ветар, што кроз разгрнуте трске

доводи вољене пред нас, какви беху
с манама, баш онакве, недотеране, ту.