ТМУРНИ АВГУСТ - Дерек Волкот

Тако много кише, тако много живота налик на набрекло
небо
овог црног августа. Сестра моја, сунце,
у својој жутој одаји се гнезди и неће да изађе.

Све иде до врага; планине се пуше
попут чајника, реке се изливају, и даље,
неће она да изађе и кишу да искључи.

У својој одаји ме, милује старудије,
моје песме, албум свој листа. Чак и да се гром сручи
попут ломљаве тањира са неба,

не би она изашла.
Зар не знаш да те волим ал не умем
кишу да средим? Ал полако ја учим

да тмурне дане волим, брда што се испаравају,
ваздух пун брбљивих комараца,
и да пијуцкам лек горчине,

па кад се ти помолиш, сестро моја
размичући капљице кише,
челом својим цветним и очима пуним опроштаја,

ништа неће бити као што је било, ал биће стварно,
(видиш неће ми дати да волим
као што желим), јер сестро моја, онда

требало је да научим да волим црне дане као и оне светле,
црну кишу, бела брда, кад једном
заволех ја само тебе и своју срећу.