(према Карлосу Друмонду де Андрадеу)
Мој син,
јединац,
којег никада нисам имао,
данас би био човек.
Он заузима
ветар,
бестелесан, безимен.
Понекад
сврати
и приклони главу,
лакшу од ваздуха,
на моје раме,
и ја га упитам -
Сине,
где боравиш,
где се кријеш?
Леденим дахом он ми
одговара,
Никада ниси приметио
иако сам дозивао,
дозивао,
и увек изнова дозивам
са места
с оне стране,
с оне стране љубави
где ништа,
и где све
жели да буде рођено.
Мој син,
јединац,
којег никада нисам имао,
данас би био човек.
Он заузима
ветар,
бестелесан, безимен.
Понекад
сврати
и приклони главу,
лакшу од ваздуха,
на моје раме,
и ја га упитам -
Сине,
где боравиш,
где се кријеш?
Леденим дахом он ми
одговара,
Никада ниси приметио
иако сам дозивао,
дозивао,
и увек изнова дозивам
са места
с оне стране,
с оне стране љубави
где ништа,
и где све
жели да буде рођено.
Нема коментара:
Постави коментар