МИ - Ен Секстон

Бејах умотана у црно
крзно и бело крзно а
ти ме одмота и тада
постави на златну светлост
и онда си ме крунисао
док пред вратима вејаху
пахуљице
дијагонално.
Док се снег дубок десет инча
спуштао као звезде
у малим калцијумским фрагментима,
бејасмо у нашим телима
(та соба која ће нас сахранити)
и ти беше у мом телу
(та соба која ће нас надживети)
и најпре ти обрисах
стопала пешкиром
јер бејах твоја робиња
а онда си ме назвао принцезом.
Принцеза!

О Онда
устадох златне коже
и одбацих псалме
и одбацих одећу
и ти скиде оглавину
и развеза узде
и ја откопчах дугмад,
кости, забуне,
разгледнице Нове Енглеске,
јануарских десет сати ноћу,
и дигосмо се као жито,
јутра и јутра злата,
и жњесмо
жњесмо.