Неко ми рече да не постојим мада је гледао
тачно у мене. Он рече, пошто сам ја пркосила логици,
да је једна од дефиниција у логици то да нисам стварна
за стварност.
Рече да сам контрадикција термина, да једна моја страна
поништава другу не остављајући ништа.
Док су му се колена тресла била су слична углачаним
звечкама
својим куцкањем. Његови бркови личили су на погрешно
постављен
осмех. Моји комплименти нису га одвратили од
инсистирања
да разговара с празним простором, будући да не постоји
такво биће као што је анђео које не верује у Бога.
Показала сам му где се моја крила ту скоро била
подсечена.
Сви мсиле да крила расту на леђима, неки људи
чак претпостављају да су лопатице све што је људима
остало
од прошле славе, али моја крила стварно расту на глави,
густа коса која се укрути за лет ослобађањем
извесне хемијске лучевине што се активира кад год
скочим
с моста. Многи су анђели откривени приликом покушаја
самоубиства,
пошто би тај запловио на обузданом ваздуху. Ја сам баш
била
тај случај. Напросто, ми смо посебна врста бића,
суштински не свети, већ управо суштински бића што
лебде у зраку.
Демони имају практичне разлоге зашто не лете;
и сувише је
топло у њиховом дому у подземљу да би трпели сву косу;
поред тога
топлота чини да хемикалије испаре тако да демони нагло
падну
кад скоче и тако пропадну. Њихов подземнни дом није
чврст. Демони падају непрекидно, све дубље и дубље
унутар
зла, све док не досегну ниво где чак и узнети се значи
пад.
Мислим да је Бог страсно пожелео моја крила. Био је
забораван
да створи једна за себе када је исковао себе из чисте
мисли
лутајући кроз свемир на леђима неутрона.
Чисте мисли биле су прави каубоји. Предложила сам
Богу да скочи с моста како би активирао крила
која је био сигуран да има, никада не заборавите себе када
делите плен, али он није имао довољно вере да
његов пад не би био бескрајан. Натукнула сам
да је у ствари направио себи крила али је заборавио;
први његов
божански чин изведен је превише давно на крају.
Не верујем у њега; он је заправо пријатно
познанство, блиски друг с којим могу
да будем своја. Веровање у њега би га ставило
у средиште свемира, док је он сигурнији
на рубовима, у најдаљем углу, тако да не мора
преко рамена да гледа како би шчепао
потајног убицу који прижељкује успон али је уморан
од чекања да Бог умре и да дође до природне
еволуције. Бог не жели да се развија. Био је
против еволуције од њеног настанка. Он не рачуна
да је много могућности остављено њему. Мислим
да је мудар да чека повољан час, мада се губи
на месечини у тек једну жишку, баш у топлину вреле
чоколаде која се шири телом као поткожни
ореол. Али веровати му прећутно би била
грешка, јер онда не би морао да одржава
своју заснованост да буде Бог. Чак и најмања и лака
маленкост сумње даје Богу нужност
да докаже да је вредан имплицитне вере коју ја
никада не пружам зато што га штитим од кварења,
од самољубивости која се понекад око њега диже, -
тамни у-вечном-паду брат.
тачно у мене. Он рече, пошто сам ја пркосила логици,
да је једна од дефиниција у логици то да нисам стварна
за стварност.
Рече да сам контрадикција термина, да једна моја страна
поништава другу не остављајући ништа.
Док су му се колена тресла била су слична углачаним
звечкама
својим куцкањем. Његови бркови личили су на погрешно
постављен
осмех. Моји комплименти нису га одвратили од
инсистирања
да разговара с празним простором, будући да не постоји
такво биће као што је анђео које не верује у Бога.
Показала сам му где се моја крила ту скоро била
подсечена.
Сви мсиле да крила расту на леђима, неки људи
чак претпостављају да су лопатице све што је људима
остало
од прошле славе, али моја крила стварно расту на глави,
густа коса која се укрути за лет ослобађањем
извесне хемијске лучевине што се активира кад год
скочим
с моста. Многи су анђели откривени приликом покушаја
самоубиства,
пошто би тај запловио на обузданом ваздуху. Ја сам баш
била
тај случај. Напросто, ми смо посебна врста бића,
суштински не свети, већ управо суштински бића што
лебде у зраку.
Демони имају практичне разлоге зашто не лете;
и сувише је
топло у њиховом дому у подземљу да би трпели сву косу;
поред тога
топлота чини да хемикалије испаре тако да демони нагло
падну
кад скоче и тако пропадну. Њихов подземнни дом није
чврст. Демони падају непрекидно, све дубље и дубље
унутар
зла, све док не досегну ниво где чак и узнети се значи
пад.
Мислим да је Бог страсно пожелео моја крила. Био је
забораван
да створи једна за себе када је исковао себе из чисте
мисли
лутајући кроз свемир на леђима неутрона.
Чисте мисли биле су прави каубоји. Предложила сам
Богу да скочи с моста како би активирао крила
која је био сигуран да има, никада не заборавите себе када
делите плен, али он није имао довољно вере да
његов пад не би био бескрајан. Натукнула сам
да је у ствари направио себи крила али је заборавио;
први његов
божански чин изведен је превише давно на крају.
Не верујем у њега; он је заправо пријатно
познанство, блиски друг с којим могу
да будем своја. Веровање у њега би га ставило
у средиште свемира, док је он сигурнији
на рубовима, у најдаљем углу, тако да не мора
преко рамена да гледа како би шчепао
потајног убицу који прижељкује успон али је уморан
од чекања да Бог умре и да дође до природне
еволуције. Бог не жели да се развија. Био је
против еволуције од њеног настанка. Он не рачуна
да је много могућности остављено њему. Мислим
да је мудар да чека повољан час, мада се губи
на месечини у тек једну жишку, баш у топлину вреле
чоколаде која се шири телом као поткожни
ореол. Али веровати му прећутно би била
грешка, јер онда не би морао да одржава
своју заснованост да буде Бог. Чак и најмања и лака
маленкост сумње даје Богу нужност
да докаже да је вредан имплицитне вере коју ја
никада не пружам зато што га штитим од кварења,
од самољубивости која се понекад око њега диже, -
тамни у-вечном-паду брат.
Нема коментара:
Постави коментар