ПРИТИСКИВАЧ - Гјертруд Шнакенберг

Спокој влада сценом у притискивачу,
Бела кућица, смех мушкарца и жене,
Дубок снег. Док окрећем га на длану
Посматарм како у другом животу веје,

У другом свету, дознајем из тог призора
Шта је повученост: њему чај приноси она
Једном заувек, одевена од грла до чланка
Како већ зна. У тој стварчици, историја

Бива просејана кроз стакло као снег, а ми
Упитани да ли њено скромно дело саопштава
Довољно о начину на који воли, види ли
Он сенке на небу. Далеко од нашег додира,

Изван наших живота, смеју се, пију чај,
Гледамо их баш као што се ноћ зими
Нагиње са својом бескрајном празнином
Да види наш осамљени светић од светлости,

Снегом прекривен, и снег у облацима над њим,
И ковитлаци и сметови предубоки да би разумели.
Још увек, настојим да о њему помало мислим,
Иако је сувише зиме у мојој глави и на руци.