ЈЕДЕЊЕ ПОЕЗИЈЕ - Марк Стренд

Мастило цури низ крајеве мојих уста.
Нико није имао тако луду срећу:
Ја сам јео поезију.

Библиотекарка не верује у оно што види.
Њене очи су тужне,
и с рукама у хаљини она корача.

Песме су ишчезле.
Светлост је нејасна.
Пси су на степеницама у приземљу и пењу се.

Њихове очи зверају тамо-амо,
и светлодлаке ноге горе као пруће.
Једна библиотекарка почиње да удара ногама и да плаче.

Она не схвата ништа.
Кад паднем на колена и лизнем јој руку
она врисне.

Ја сам нови човек.
Режим на њу и лајем.
Поскакујем од радости у књишкој тами.