ЈУТАРЊА ПЕСМА - Силвија Плат

Љубав те нави ко дебели златни сат.
Бабица ти табане пљесну, и твој се голи плач
Смести међу елементима. 

Одјекују наши гласови, славе твој долазак, Нова
статуа.
У музеју пуном промаје, твоја нагост
Помрачује нашу извесност. Стојимо унаоколо празно
ко зидови.

Нисам ти више мати
Но облак што огледало од капи ствара да сопствено
одрази лагано
Ишчезнуће на руци ветра.

Сву ноћ лептирак твог даха
Трепти између равних румених ружа. Будим се да
слушам:
У мом се уху далеко море таласа.

На први плач из постеље посрћем, ко крв тешка и
цветна
У викторијанској спаваћици.
Уста се твоја отварају ко мачија чиста. Рам прозора

Избељује и гута своје згасле звезде. А ти испробаваш
Своју прегршт нота;
Јасни воклаи се уздижу попут балона.