ЗА МОЈУ МАЈКУ - Луиза Глик

Било је боље докле смо биле
скупа у једном телу.
Тридесет година. Заклоњена
иза зеленог сочива
твог ока, месечина се
цедила до мојих костију
док смо лежале
у великом кревету у мраку
чекајући мог оца.
Тридесет година. Заклопио ти је
очне капке
с два пољупца. А онда је дошло
пролеће и повукло из мене натраг
то савршено знање
нерођених
остављајући трем од цигле
где ти стојиш очију
затамњених, но ипак је ноћ,
месец се сместио на букви
округао и блед између
малих лимених тантуза звезда:
Тридесет година. Мочвара је
нарасла око куће.
Банде заметака круже
скривене сенкама, носе
кроз измаглицу трептаје вегетације.