ПОЕМА ЗА Џ. - Вендел Бери

Скрхано је оно што беше створила у своме телу.
сада је занела поново.
У кући где јој син премину
окна сјаје његовим животом,
јер она изабра да га опет носи.
Није га носила за смрт,
и не чини то. Вратила је
у своје тело семе, горко
и радосно, живота човековог.

У кући покојника прозори блистају
од живота. Она тугује, јер живот му беше леп.
Она не страхује. Она је као њива
засејана житом, и као киша
што натапа поље, и као кукуруз млад.
У тузи обнавља живот, у жалости
спрема повратак радости.

Није га носила за смрт, и не чини то.
Живот што из ње беше произашао да би постојао
за себе, одвојен, сада она враћа себи.
Озарена је ненаданим новим животом смрти.
То је можда светлост покојника
који се поново рађа. Можда га сеје,
као жито, у живљење и земљу.
Вратила је у своје тело,
и осветлила, тамно семе свога бола.