ЛЕОПАРДИ - Марк Стренд

Ноћ је топла и ведра, без ветра.
Камено-бели месец чека поврх кровова
и оближње реке. Све су улице тихе
и светиљке обасјавају тек згурена обличја кола.
Ти спаваш. Сан испуњава твоју собу
и ништа те у овом часу не узнемирава. Џулз,
стара рана се отворила и ја изнова осећам њену бол.
Док спаваш, излазим напоље да одам окаснело поштовање
небу које изгледа тако нежно
и свету који није такав и који ми каже:
"Не дам ти никакву наду. Чак ни наду."
С улице допире глас пијанца
који пева неку непрепознатљиву песму
и звук удаљеног аутомобила.
Ствари пролазе не остављајући траг,
и сутра ће доћи, и прекосутра,
а све што су наши преци знали време је збрисало.
Њих нема, ни њихове деце нема
и нема великих народа.
Нема ни армија које су ваљале облаке прашине и дима
широм Европе. Свет је тих и ми их не чујемо.
Једном, кад сам био дечак, и кад је рођендан који сам
ишчекивао
прошао, лежао сам на кревету, будан и бедан, и касно
те ноћи, глас некога ко је певао у споредној улици
замирући мало-помало у даљини,
ранио ме је, као што ме и ово сада рањава.