Избриши редове испод свог имена. Тако треба.
Онда су на реду књиге.
Избриши наслове поглавља, римску нумерацију, индексне
картице, пословна писма. Искључи телефонске каблове.
Континенти се распадају свуда. У градовима Аризоне
диносауруси пуше цигарете
за тезгом ситничарских радњица.
Посматрају свој одраз и не смеју се.
На стубу изнад Ботаничке баште
у Бруклину, озбиљан кип
чита магазин "Најбољи начин је
бити одевен у црно! Штампа слави.
Санта Клауса интервјуишу у медецинским часописима,
он каже родитељима да наставе да лажу. Одело му је бело,
али му ципеле црне. Сви се психолози слажу.
Лакше је поднети хируршки захват него променити
мишљење,
гоовре младе жене уз своје посебен цигаре.
Ветар шиба прутове њихових ногу у црним чарапама
и шиљатим чизмама. Лишће пада колебајући се.
Грчка статуа у писоару нема једну мермерну руку.
Лимена војска ступа уз брдо
и једе супу од грашка. Пошто не рђају,
приказују их да су сан.
Чак их ни то не изазива да употребе своје бајонете.
У Тексасу, неки човек,
ничији деда
посебно, декламује уверење: Праведни морају проћи без
штете.
Конгрегација блиста од хромираних мачева,
на парчад да среже хлеб који се противи,
па испија вино сажаљења
сјајним својим устима.
Његов спокој се погрешно тумачи
опет и опет. У Кембриџу
екипа научника озбиљно изводи живот
из иловаче. Компјутером створен Дервински коров
подноси мирно еволуцију. Нико не запажа.
Две мамутске спомен статуе
уморне су од победе. Силазе
безличне, бесполне, са свог мермерног рекламног постоља.
Другде, речи
умножавају картице с упутствима.
Људи покушавају да их дохвате. Директор
на телефону виче. Искључите жице
с његовог варта. Предмети су чврсти. Детаљи у једанејст.
(намерна грешка)
више не можемо да контролишемо своје руке.
Нема више множине. Једна од Ејн Рандових мањих
личности
буди се нашав се у лошем позоришном комаду
у Камп Апалузи. Користили сте почетак мог живота,
каже им, па поново бива написан крај
као сан. Разум ми се није променио.
Она отвара уста, али глас се не чује.
Легије снова нас проналазе. Где су лезије
с наших планинарења? Да л смо се попели
на шиљаст врх или насумице на низак камен? На дну смо.
Откривају нас. Не можемо очекивати да плачу.
Онда су на реду књиге.
Избриши наслове поглавља, римску нумерацију, индексне
картице, пословна писма. Искључи телефонске каблове.
Континенти се распадају свуда. У градовима Аризоне
диносауруси пуше цигарете
за тезгом ситничарских радњица.
Посматрају свој одраз и не смеју се.
На стубу изнад Ботаничке баште
у Бруклину, озбиљан кип
чита магазин "Најбољи начин је
бити одевен у црно! Штампа слави.
Санта Клауса интервјуишу у медецинским часописима,
он каже родитељима да наставе да лажу. Одело му је бело,
али му ципеле црне. Сви се психолози слажу.
Лакше је поднети хируршки захват него променити
мишљење,
гоовре младе жене уз своје посебен цигаре.
Ветар шиба прутове њихових ногу у црним чарапама
и шиљатим чизмама. Лишће пада колебајући се.
Грчка статуа у писоару нема једну мермерну руку.
Лимена војска ступа уз брдо
и једе супу од грашка. Пошто не рђају,
приказују их да су сан.
Чак их ни то не изазива да употребе своје бајонете.
У Тексасу, неки човек,
ничији деда
посебно, декламује уверење: Праведни морају проћи без
штете.
Конгрегација блиста од хромираних мачева,
на парчад да среже хлеб који се противи,
па испија вино сажаљења
сјајним својим устима.
Његов спокој се погрешно тумачи
опет и опет. У Кембриџу
екипа научника озбиљно изводи живот
из иловаче. Компјутером створен Дервински коров
подноси мирно еволуцију. Нико не запажа.
Две мамутске спомен статуе
уморне су од победе. Силазе
безличне, бесполне, са свог мермерног рекламног постоља.
Другде, речи
умножавају картице с упутствима.
Људи покушавају да их дохвате. Директор
на телефону виче. Искључите жице
с његовог варта. Предмети су чврсти. Детаљи у једанејст.
(намерна грешка)
више не можемо да контролишемо своје руке.
Нема више множине. Једна од Ејн Рандових мањих
личности
буди се нашав се у лошем позоришном комаду
у Камп Апалузи. Користили сте почетак мог живота,
каже им, па поново бива написан крај
као сан. Разум ми се није променио.
Она отвара уста, али глас се не чује.
Легије снова нас проналазе. Где су лезије
с наших планинарења? Да л смо се попели
на шиљаст врх или насумице на низак камен? На дну смо.
Откривају нас. Не можемо очекивати да плачу.
Нема коментара:
Постави коментар