ЛУКА ИЛУЗИЈА- Чарлс Бернстин

При поноћном шкрабању, магла је
изгубила своје кости а клобуци
покрова обложени су глином на
граници плиме и осеке. Не бројати више
сем густине стрела њихову
ћудљивост на расцепу обрубљеном
доком, нити часове солстиција
нити обод заобилажења -
преко бока увојака и
коврџе вена се слатко расипа
а Ђавоља врата не знају ништа
сем досађивања и нечињења -
пророчке мочваре где се
обуздава од мноштва и камфора.
Само то, мрешкање
насупрот слепе обале која нас
засипа песком глатке и јасне: нека
он који се није збунио начини
звук, какофонију
приближавања, које је пало,
расипања, које је одвраћало. Мада
слободан да се досађује и терети, нека
шина избрбља закључак, ситничаве тричарије
на опустошеној мочвари, или господе ова
кула, путања вођице, пролаз
подневног атола.