ДЕВИЦА СЛИКАНА ИЗ ПРОФИЛА - Розана Ворен

(Потиче са једне слике из гробнице египатског Средњег царства)

Жена у белој дугачкој хаљини приноси жртву,
једним је коленом клекла, друго је колено подигла.
Руке је раширила, дланове надоле окренула,
врхове прстију лагано је савила.
Кичма је усправна стабљика. Уво које се види
једино је остало на црној, геометријској фризури.

У шта она гледа својим косим, празним оком?
Празна је амфора испред ње.
Исто је и са чинијом и уском вазом.
Она укочена клечи током церемоније.
Нико не стоји у њеној близини,
а свет око ње само је млечна магла.

Отишли су: девојке, родитељи, свештеник у свом руху,
људи из њеног града, па чак и богови.
Била је толико обузета
обредом, па није ни чула
кад су је дозивали и онда се одвезли.
Греде су се претвориле у песак и триње,
а мрешкао их је ветар из пустиње.

Она није чула, нити ће икада чути.
"Дете, дете, пробуди се", шта су јој викали,
али да прекину њен транс нису могли,
па су отишли са свом својом имовином
замотаном у свето сукно, са псима и коњима.

Они су умрли. Негде река и даље надолази,
рибе се хране и поља су обрађивана.
Тек умрли полагани су у живу земљу.
Она о томе неће ништа дознати.
Савршенство узалудности је оно
Што нам она сад нуди, као што је нудила и некад.

До њеног зида не подиже се никаква река,
Муљем замућена, што с пролећем поплаву доноси.
Њен пејзаж је чиста прашина.
Њој што своја бедра није никада
окаљала животом неће бити допуштено
да с лотосом у руци и као невеста уђе
у метежом испуњено краљевство истинских мртвих.