НЕДЕЉНО ПОПОДНЕ У ДВОРЦУ ФУЛЕМ - Елизабет Спајрс

Путни Бриџ, Лондон

Недељно поподне касног септембра, један од последњих
лепих викенда дугих мрачних дана, стари брачни
парови
уживају на ваздуху крај Темзе, сунчају се,
руке им и ноге сасвим беле, разголићене,
очи им затворене под искошеним јесењим светлом,
а млади журе напред, носе нас
у гомили на вашар у дворац Фулем
где је неколицина већ распрострла ћебад и чаршаве
понете за пикник, смеју се и брбљају
док чекају музику да почне у три.
Унутар капија дворца неки човек надувава
светло обојен гумени замак величине собе,
деца нестрпљиво ишчекују зидове и торњеве па да уђу
преко сунђерастог пода по коме воле да скачу.
Дворац је празан. Бискупа нема.
Овога часа сита златна рибица плива споро у круг
у оронулој дворишној фонтани, а нешто даље
бели паун стоји укочен као кип,
непокретан као камен, да ли лепо од поноса, или од туге,
будући да је последњи од своје врсте овде, не знам.
Отворише се ниска врата на бискуповом зазиданом врту,
али
кад уђосмо ништа нас изузетно или забрањено није
мамило,
само неколико цветића беше у трави у корову
(тако неслично оним сјајним снимцима у књизи о
часовницима),
прошлост пролази сувише брзо да би се ухватила или
препознала.

Напољу, с друге стране, пошли смо путем
између тезги постављених за тај дан,
једна жена, како се могло очекивати, делила је брошуре
о нуклеарној зими и крстарећим ракетама, као да она сама
може то да заустави. Фулемски оркестар заузео је место
на подијуму, диригент објављује као увертиру
"Ти Величанствени Мушкарци у својим летећим
машинама",
укрштена сенка подударности, авиони с Гатвика
прелећу изнад у двоминутним интервалима, тичући нас
за тренутак пре но одлете у непланирану шему
веза тога дана, музика
привлачећи већи део гомиле, мушкарце, жене и децу,
чинећи их сличним статистима у филму,
у паровима, породично, нико сам колико видим,
сем једне девојчице не старије од десет година
која је иза других, потпуно изгубљена
у живом, невидљивом дневном сну, све док је мајка
не нађе
и врати је к себи додиром руке,
а ћеркица каже, невероватно,
"Мислила сам коју ће ми врсту анестезије
дати приликом првог порођаја."

Будућност се шири, а онда сужава, као дужица у оку
што се отвара и затвара,
зазиђује ме унутар собе где светлост и звук долазе
и одлазе,
прво су близу, онда далеко, као да имам вртоглавицу.
Лако је, сувише лако, замислити свршетак света
у дан сличан овом, сунце сија и оркестар свира,
музичари се поспано мичу сада уз Елингтоново "Индиго
расположење".
Лако је видети велики сиви авион како се врзма закратко
горе,
сиви метални трбух се отвара и бомба пада,
па блесак, светлост "као хиљаду сунаца",
а онда та дуга зима.
Тај бели паун. Избрисан. Златна рибица у фонтани
плива као луда док вода ври око ње и диже се пара.
Тај дечји замак. Нестао. Деца. Мајке и очеви.
Као да је нека рука изненада избрисала огромну школску
таблу.
Хвала богу ти не знаш о чему мислим.
Стискаш ми руку као да питаш, "Да ли сам с тобом овде?
Желиш ли да одем?" гурајући ме натраг у овај тренутак,
ка овој музици коју баш стижемо да препознамо, гомила
око нас
проређује се, свако жели да живи својим животом,
свака је особа један нерв, осећа и мисли
тако пуно тога, док се утисци изливају над њима
у непрекидном току, музика, док управо одлазимо
ускачући уназад у време, диригент баш чудно бира
нешто побожно, соло круницу, компоновану
и извођену вероватно овде од Парсела пре три века.
Све је као што је било, ми се враћамо путем крај Темзе
у Путни Бриџ, старе душе још увек спавају несвесне,
лако се дотичући рукама док река у благом луку скреће
око њих. Индиго расположење. Бели паун.
Зазидан врт и ниска врата.
Као да, да се то догодило, могли смо да погнемо главе
и питамо још једном да уђемо у тај невини најбољи први
свет.