САЛА ЗЛАТНОГ ТОНА И ПАЛАТА БУГИЈА - Алберт Голдбарт

Она је била препуштена жена али разгибана, то
засигурно; и, док је плесала, врцкави џинсмамбо
њених бокова обухватио је читаву просторију
- жене баш као и мушкарце,
бачене у заносну омаму тим
живим млазом ча-ча паљевине. Сећам се
тешке амбре пиво-и-виски устајалости у ваздуху,
том барском ваздуху, знате већ - као ужежен мед. Сећам се
тона који је држао сакс, били су то звуци сирене
старинског воза
срезани тачно напола. Нешто дивно и тужно
и ружно само што се није десило, нешто веома људско,
с тим овлаженим уснама и тим стомачним длачицама, с
том трештећом
забавом и плакатима бенда за идућу недељу. Али
оно што сад је на реду друга је једна вежба из
мало-блуза-и-припростог-живота, кад је
оно што хтедох већ нешто сасвим друго: напољу,
пошљунчана стаза хладна је и мрачна. А пар корака с ње
само треба да забасаш и њена површина већ је потпуно
глатка.
И град у позадини је такав - његови дубоко урезани јади
и излуђујућа уживања издалека нсиу ништа
рељефнији но торба од гуштерове коже. Нешто
саобраћајница. Сметлиште. Обод
од прашњавог биља. Затим и сада равница, жилава
глинаста раван - под тим звездама
што на небу пламте к`о његов адреналин. Онда
брежуљци. А онда, прешавши чак тај тамнопурпурни
прстен,
планине - где наши богови живе,
Зевс и Афродита, Јахве, Кондор-Муња-Бацач,
читава клапа. Оне изгледају... Па, спрам њих је
ледени покров језера Кодел попут неке пегице
да дечјем темену. Видиш? - нема ту правих речи,
шта год да кажемо само је клечање
с погрешне стране врата. Зато што
машта ту омане, богови
се гложе: ко је шта рекао, које најправичнији,
око тапија на ливаде Парнаса. Зато што машта омане,
богови су ноћас љубоморни, превртљиви, неколицину
спопада жеља да се сами побрину и доврше стварање,
остали
се као какви магнати кочопере око свог олимпског
мраморја и облака.
Далеко одатле, ми то осећамо као грмљавину или чак
смену годишњих доба.
Богови вечерас славе, богови
- ми других речи немамо - куљају у своје плесњаке
и би-бап дворане: "прљави пас";
чипкасто замршен валцер; растурајући слоновски степ
Ми то примамо овако: ни небу није лако,
а земља је обузета подземним ударима и сеизмичким
потресима, што
ваљају нафту и папрат, и
шапћу најранијим подговором
у нашим телима, од којих онда свако опонаша своја
божанства, па уназад
загладимо науљене праменове своје косе
и ступимо у нашу сопствену ноћ плеса.