ВЕРТИКАЛНА САМ - Силвија Плат

Ал` радије бих да сам хоризонтална.
Нисам ја дрво с кореном у земљи
Што минерале сише и љубав мајчинску
Па да могу сваког марта у листу да заблистам,
Нити сам лепојка из баштенске леје
Што гиздаво нафракана привлачи свој део ах-ова,
Несвесна да ускоро мора да прецвета.
У поређењу са мном, дрво је бесмртно
А круница цвета није висока, ал` више задивљује,
И ја желим дуговечност првог и дрскост другог.
Ноћас, у неизмерно малој светлости звезда,
Дрвеће и цвеће расипа своје хладне мирисе.
Ходам између њих, ал` нико ме не примећује.
Понекад мислим да у сну сигурно
На њих највише наликујем -
С мислима својим избледелим.
За мене је много природније, да будем испружена.
Тад смо небо и ја у отвореном разговору,
И бићу ја од користи кад се коначно испружим:
Дрвеће ће моћи да ме додирне, а цвеће ће имати времена
за мене.