МОЈЕ ТУЖНО БИЋЕ - Ален Гинзберг

За Френка О`Хару

Некад, кад ми се пред очима смркне,
Испнем се на врх зграде Америчке радио корпорације
и зурим у свој свет, Манхатан -
моје куће, улице на којима сам чинио подвиге,
поткровља, кревети, сиротињски станови
- на Пету авенију ниже које се такође сећам,
кола у њој као мрави, мали жути таксији, људи
ходају не већи од вуненог смотуљка -
Панорама мостова, сунчево рађање изнад Бруклинске
машине,
сунце залази над Њу Џерсијем где сам рођен
& Патерсоном где сам се играо мравима -
моје касније љубави у Петнаестој улици,
моје велике љубави на Лауер Ист Сајду
моје некад легендарне љубавне афере у Бронксу
далеко -
укрштене стазе у тим скривеним улицама,
моја сабрана историја, моје оскудице
и екстазе у Харлему -
- сунце обасјава доле све што имам
у магновењу на хоризонту
у мојој последњој вечности -
суштина је вода.

Тужан,
улазим у лифт и силазим
доле, дубоко замишљен,
и ходам плочником загледајући сва човекова
огледала, лица,
распитујући се за оне који воле,
па станем, одсутан
пред излогом неке продавнице аутомобила
непокретан, изгубљен у мирном размишљању,
саобраћај тече горе & доле Петом авенијом, застане
иза мене оклевајући за трен, када...
Време је да се пође кући & спреми вечера & слушају
романтичне ратне вести на радију
... све кретање стаје
& ја пролазим у безвременој жалости постојања,
трошност прожима те зграде,
вршцима прстију тичем лице стварности,
моје сопствено лице успругано је сузама у огледалу
неког излога - у сумрак -
где немам нимало жеље
за бомбонама - или пак да поседујем ту одећу, или
јапанске
абажуре за размишљања -

Збуњен сам призором уокруг мене,
људски се род пробија улицом узбрдо
а пакетима, новинама,
машнама, красним оделима
у правцу својих жудњи
Мушкарац, жена, хрле плочницима
црвена светла одмеравају време часовницима који хитају
& кретањима преко ивичњака -

И све те улице воде
тако унакрст, док сирене трубе, расплинуто
авенијама
поред разметљивих високих зграда и окраставелих сламова
у таквом застајкујућем саобраћају,
кола и мотори циче
тако болно све до
овога сеоског предела, овога гробља
ове тишине
на смртној постељи или планини
једном виђене
никада поново освојене и жељене
у сећање да дођу
ту где читав Манхатан који сам видео мора да ишчезне.

Њујорк, октобар 1958.