ПЕСМА ЗА ПОЛУБЕЛЕ СТУДЕНТЕ - Имаму Амири Барака

Ко сте ви што ме слушате, ко сте ви
што себе слушате? Јесте ли бели или
црни, има ли то икакве везе
са тим? Можете ли пуцкетати прстима без
музике, изузев што вам се они дивљи мајмуни
врте по глави, можете ли се њихати, без мелодије,
изузев што то могу они који пуцкетају прстима
када се од проматрања звезда окренете проматрању
себе. Како звучите, јесу ли те речи ваше речи?
Дух кога видите у огледалу, јесте ли то стварно ви,
Можете ли се заклети да нисте имитација сивог,
можете ли погледати ту столицу управо покрај
вас, и заклети се да сестра на којој почива
ваша рука није пуна Елизабете Тејлор, Ричард Бартон јој
излази на уши. Можда ћете морати да будете
чак и Ричард беле кошуље и лица, и да четири милиона
црнаца мисле да сте слатки, можда ћете морати да будете
Лиз Тејлор, стара моја, ако желите да седите на том
лудом месту сањајући о тоалетама,
и њихању бокова извесних носача. Проверите, видите
ко то говори, када начините неки
ултрасофистициран закључак, проверите се,
када сагледате да гестикулирате као Стив Мек Квин,
проверите, упитајте се у свом црном срцу ко сте то ви,
и да ли је та ваша прилика црна или бела,

можда ћете се изненадити одмах ту пред прозором
звиждућући дикси док улазите.