ОРГИЈЕ - Владислав Петковић Дис

Пијемо нас неколико пропалих људи
И полусвет:
Без свега, и без радости; мада нам груди
Чезну за цвет.

Звуци виолина, вино, јак додир жена
Дају нам пир,
Ал` свуда се крећу сенке мртвих времена,
Умрли мир.

Музика с песмом пружа нам старе јауке,
Опела траг;
Загрљај, занавек скрштене руке
и живот наг.

У самоћи нам станује, к`о у ћутању,
Велики страх;
Без лека смо. С нама ту је, ноћу и дању,
Ледени дах.

У игри, у пољупцима тражимо бесно
Ирзаза, сна;
Плачемо мртвима што је у паклу тесно,
Кад нема дна.

Јер сваки живи у гробу свом, само што неће
Да види гроб,
Ни своје дане, што горе к`о мртвом свеће,
Ни своју коб.

Пијемо с уста и часа. Маштом лудила
Стварамо зрак;
Све нас је довела тајна што нас убила,
Откала мрак.

Пијемо нас неколико пропалих људи
И полусвет;
И знамо, радост не може да се пробуди,
Опао цвет.