НА ПРОСЛАВУ КОСОВСКЕ ПЕТСТОГОДИШЊИЦЕ - Војислав Илић

Као Христос на Голготи,
Кад га Јуде разапеше,
Векове је Србин страд`о,
Ал` на крсту није клон`о;
Јер му вера тврда беше,
Јер се Србин у спас над`о.

Страдао је, трпео је,
Подносио смртне муке,
И гледао, с крста свога,
Издајнике, Бранковиће,
Где, ко Јуда, перу руке.
И када је издахнуо,

Награда ми синџир беше;
Но ако му одузеше
Царску славу и слободу,
Крепка воља опет оста,
И то њему беше доста.
Осташе му мрачне горе,

Где се Рудник небу пење
И под небом орли боре,
И остаде суро стење:
И ту спомен славе старе
Диже цркве и олтаре.
Пет столећа већ се бори

Мрачно ропство и слобода;
Ал` већ данас Србин слави
Васкрсење свога рода -
И ако му нису овде
У Крушевцу код олтара,
Искупљене браћа дивна,

Које гони судба кивна;
Врла браћа са Миљацке,
Са Неретве и Вардара.
Весели се царски граде,
Престоницо Лазарева!
Скини знаке туге твоје,

Да јуначки запевамо
Најмилије песме своје:
Отаџбино, мајко мила!
Буди светла и виђена,
К`о и некад што си била
Још у царска у времена.