ПРОМЕНАДА - Владислав Петковић Дис

Кроз отворен прозор, несташан и мио,
На завесу ветрић невидљиви слеће,
И њом се игра, безбрижан и чио;
Ноћ на пољу лежи, мир се по њој креће.

Над земљом је сутон; а свуд по пучини
Тишина се дигла да спокојством лечи:
И у том часу мени се учини,
Да звук један дође, носи твоје речи.

Звала си ме себи. Ја се нисам мако;
Радост сва у тузи пригрли ме страсно:
"Ти си је љубио као огањ пак`о,
А она је дошла кад је све већ касно."

И занех се потом. Мисао ми оде
До прошлости моје, у крајеве знане;
Да посети љубав коју боли воде,
Док сећања брижно од смрти је бране.

И ту виде доба, она светла, ведра,
Да их већ нестаје полако и тужно,
Да пролазност своја отвара им недра,
И да стварност свуда подиже се ружно.

Из мисли се тргох. Бацих поглед доле,
Никог није било. И дође ми жао:
"Можда је чекала, можда много воле,
А ја? - ја сам свиреп, бездушан и зао."

И тад пипах ваздух, тражећ каква трага,
Али речи твоје нисам мог`о наћи;
О, како је љубав велика и блага,
Мада као звезда и она ће заћи.

Брзо, нагло одох из свог празног стана,
Угодно ми беше кретати се, ићи
Развалином овом живота и дана
Коју сунце сутра поново ће дићи.

Свуда тако мирно, изразито, мрачно:
К`о одблесци смрти сенке пале редом,
Лишће тек зашушти једнолико, плачно
У ноћи што дише месечином бледом.

Не знам како, зашто - али гласно реко`:
"Ја те воли, драга"; и осетих тада
Ону љубав стару и доба далеко,
Доба које нама појави се сада.

И та љубав стара, као дух без гласа,
Поведе ме журно тамо до твога стана:
На прозору нађох слику твога стаса,
Као знак љубави и ранијих дана.

Дошао сам кући. Ветрић се још пео,
По завеси игра сам у своме ору;
Док напољу сутон већ постаје бео
И пет`о се мучи да пробуди зору.